Arhive kategorije: Duhovnost

Joga – put prevare ka duhovnim silama mraka i tame

judi govore da živimo u „vremenu straha i nesigurnosti“. Istoričari skreću pažnju da je u ljudskoj istoriji bilo malo perioda kada su ljudi bili izloženi tako velikoj teskobi, kao što su to danas. Celo čovečanstvo, traži izlaz iz ovog modernog haosa, izlaz iz moralne i duhovne bede, otpada, bolesti i unutrašnje praznine, koja sve ljude tako teško opterećuje i muči. Ljudi traže rešenje, način na koji mogu da pobede veliki stres ovog modernog doba. Jedno od mnogih rešenja za sve čovekove probleme, koji se nudi jeste i JOGA.

ŠTA JOGA OBEĆAVA?

Reč joga dolazi od reči sanskritskog jezika Yug, što znači „jedinstvo“ (sa božanskim, sa višom svešću). Joga obećava zdravlje, sređenost misli, psihosomatsku ravnotežu, afirmaciju u društvu. Pokušava da reši stresne situacije i negativne uticaje u našem životu. Preporučuje se kao izlaz i rešenje za duhovnu i duševnu prazninu, koja je posledica racionalizma, materijalizma i ateizma. Joga je razrađena grupa metoda, koji treba da pomoću asketizma, fizičkih vežbi, duhovne tehnike i meditacije oslobode ljudsku dušu od svega što je ovozemaljsko. Njenu osnovu čine praktična iskustva mnogih generacija koje su jogu upražnjavale.

Oslobođenje, kome joga teži, ostvaruje se kroz „putovanje duša“ – reinkarnaciju. Nepročišćena duša mora stalno da ulazi u kolotečinu života – da živi, usavršava se, a nakon smrti ponovo stupa u matericu i ponovo se rađa. Tek onda, kada duša uspe da se potpuno i savršeno pročisti, ona doseže iskupljenje sopstvenom snagom, a time i oslobođenje od daljeg utelovljenja (reinkarnacije). Iskupljenje istovremeno znači sjedinjenje pojedinačne duše (atman) sa svetskom dušom (brahman).

Neki ljudi su slepo oduševljeni jogom i hindu-religijom, oni je prihvataju bez imalo duhovnog analiziranja. Izučavaju istočnjačke filozofije, Zen-učenje, neki postaju i sledbenici učenja sekte Hare Krišna, ne znajući šta je njihov krajni cilj. Sa oduševljenjem i istrajnošću ponavljaju razne mantre i pevaju posvećenu reč Om. Raduju se što mogu da veruju u reinkarnaciju, isključuju se iz sveta, društva i porodice i žive u iluziji (prividu) da su rešili svoje najveće životne probleme.

VOĐE I PROPAGATORI JOGE

Jedan od prvih propagatora joge na zapadu bio je Svami Vivekananda (u XIX veku). Svoje delovanje je počeo kroz organizaciju Društvo vedenta (Vedenta Society), koje postoji i danas. Za jogu je uspeo da pridobije mnoge uticajne ličnosti tog vremena. Naučavao je četiri vrste joge: radža, džnana, bakti i karma jogu. U Kalkuti je štampana njegova knjiga: Da li će Vedanta biti religija budućnosti?.

Nešto kasnije (1920.) na zapad je došao Paramahansa Jogananda (Paramahansa Jogananda). Delovao je u organizaciji Društvo za samo-ostvarenje (Self-Realization Fellowship), koja i dan danas nudi dopisne kurseve joge. Napisao je Autobiografiju joga učitelja, koja se na zapadu smatra za klasiku u joga literaturi.

Poznat je i Paramhaansa Sivananda (Paramahansa Sivananda), koji je kroz oko 200 knjiga opisao razne vrste joge. Jedan od njegovih najbližih učenika,Svami Višnu Devananda (Svami Vishnu Devananda), upravljao je sa više od 40 Sivanandinih centara joge (ašrama) po celom svetu, koje uče hata, radža, bakti i karma jogu.

Sledeći značajan predstavnik joge jeste Paramahansa Muktananda (Paramahansa Muktananda),najuticajniji učitelj kundalini joge u svetu. Muktananda svoj proces posvećenja naziva šaktipat (šakti – zmijska snaga), tajna metoda prenošenja sopstvene duhovne energije na novog učenika. To znači da su učenici u svom životu potpuno zavisni od svog gurua (učitelja) i od njegove duhovne moći.

Pojavili su se još neki pokreti poput Božanska misija svetla (Divine Light Mission), Krišna svesnost(Krishna Consciousness) i Transcedentalna meditacija (Transcendental Meditation).

RELIGIJSKI KORENI JOGE

Joga dolazi iz Indije i svoje korene ima u hinduizmu. Objedinjuje u sebi šarenu paletu metoda, vežbi i životnih praktikovanja sa duhovno – religioznim ciljevima. Pod pojmom joga ne možemo da podrazumevamo samo hatajogu, koja se koncentriše samo na fizičke vežbe (asane). Hatajoga je jedan od početnih nivoa radžajoge (kraljevske joge). Tu pripadaju i razne tehnike pročišćenja (neti, dauti), duhovni treninzi (pranajama), koncentracije i meditacije. Takođe i kod nas poznata daktijoga – obožavanje raznih božanstava, računajući tu i žive gurue. Praktikuje se i mantrajoga, kod koje se ponavljaju mantre – magične formule, koje izražavaju božanske, kosmičke iskonske pra-sile. Prema jednoj od definicija, joga je ortodoksni indijski sistem, koji pomoću sistematskog koncentrisanja, uranjanja u meditacije, asketizma, duhovnih vežbi, nervne i mišićne kontrole položaja tela, posebnim stanjima svesti (mistična viđenja) i snage, teži da sjedini propadljivog čoveka sa univerzumom (božanskim).

Već navedena kratka definicija pokazuje na opasnost ovog orijentalnog duhovnog uticaja. Fizičke vežbe i meditacije su nerazdvojno vezane sa duhovnom oblašću – obavezno mora biti obuhvaćen i sam duh čoveka.U svojim početnim stadijumima hatajoga uvežbava motorički sistem, utiče na razne organe, omogućava bolju cirkulaciju krvi kroz njih, i tako obezbeđuje njihovu bolju aktivnost, slično kao i druge fizičke vežbe i pokrete uopšte. Čini telo vitkijim i elastičnijim. Joga dakle, u početnoj fazi stvarno prouzrokuje poboljšanje fizičke kondicije, a samim tim i psihičkog stanja (upravo u tome je njena prevara).

Pa ipak, ni u kom slučaju to nije samo gimnastika koja poboljšava zdravlje. Ko tako razmišlja biva prevaren, zato što se joga u krajnjem stadijumu ne može odvojiti od okultizma, koji uvek stoji iza nje. Meditacijom ulazimo na teritoriju koju je teško kontrolisati. Meditacija često liči na trans. Čovek u toku meditacije može postati medijum bez da je toga i svestan. Kod nekih ljudi kasnije dolazi do psihičkih smetnji. Poznavalac azijskih religija, Froc Blanke (Frotz Blanke), u knjizi Azijatske religijske struje u Evropi (Asiatishe religiosen Stromungen in Europagovori sledeće): „Joga se pojavljuje kao niz vežbi, ali ustvari uvodi ljude, iako toga nisu ni svesni, u novi duhovni svet, u novu formu religije. Želi da čovek zaboravi iako je samo na trenutak bio odveden od svog čulnog sveta.“

Prema istom autoru čovek treba da uradi duševni napor da bi se konačno mistično spojio sa božanstvom. Ovaj duševni napor u kombinaciji sa jogom pokazao se kao opasan, jer ljudi ne postaju srećniji, nego padaju u teške depresije. Ovim dolazimo do najgoreg aspekta ovog orijentalnog pseudobožanstva, a to je potpuno otvaranje tela i duše za demonski uticaj. Ko pomoću hinduističkih metoda otvori svoju dušu silama tame, potpada pod tiraniju okultnih vladara.U starom spisu Atarva-veda (Atharva-veda) piše sledeće: „Svim ovim fizičkim vežbama, u kombinaciji sa duhovnom gimnastikom, stiču se nadprirodne sile (sidis).“Učitelji joge se u Indiji – kao oni koji poseduju okultne veštine i magične snage – smatraju za čarobnjake. Iako dosezanje ovih sila nije kod mnogih razlog praktikovanja joge, ne mogu izbeći njihove posledice.

TRANSCENDENTALNA MEDITACIJA

Već spomenuta transcedentalna meditacija (TM) je forma joge prilagođena zapadnom svetu.Predložio ju je guru Dev, a razradio njegov učenik Mahariši Maheš Jogi.

Svako, ko želi da učestvuje u TM, najpre mora da se podvrgne ceremoniji posvećenja, prilikom koje se priziva duh guru Deva i hinduističkih božanstava. Prilikom uvodne ceremonije dobija učenik od svog učitelja ličnu „mantru“. Najčešće je to ime nekog hindu boga. Mantra mora ostati u tajnosti, inače gubi svoju moć. Prilikom meditacije se mantra mora neprestano ponavljati. TM teži ka proširenju svesti, i sticanju kosmičke, božanske svesti. Kao i kod drugih oblika joge i u TM to najčešće rezultuje sticanjem paranormalnih sposobnosti.

Transcendentalna svest samo je prvi nivo TM. Postoje još četiri nivoa svesti koja završava sa „svešću Boga“, „jedinstvom sa Bogom“ i „Brahma svešću“. Učenje TM je bez sumnje hinduističko. Čak i njihov osnovni udžbenik Nauka postojanja i umeće života (The Science of Being and the Art of Living) kaže da je TM prava „večna istina“ koja se nalazi u osnovi svih religija. Poput hinduizma, uči da je Bog bezličan; život je ciklus ponovnih rađanja; čovek može postati savršen; greh se može nadvladati meditacijom; Isus Hrist je bio samo prorok a ne Spasitelj sveta.

BIBLIJSKI POGLED NA JOGU

Sama joga se u Bibliji naravno ne spominje, ali Biblija prema njenom učenju i praksi zauzima precizno stanovište. Joga i TM su sa hrišćanstvom potpuno nespojivi. Biblijska vera ne poznaje samorealizaciju, niti uzvisivanje ka kosmičko-božanskoj svesti, niti izjednačavanje samog sebe sa božanstvom kao posledice uranjanja u „svedušu“.

milost 1

Hrišćanska vera zna za greh, njegove posledice i mogućnost njegovog opraštanja, zna za Isusa Hrista i o putu kroz njega ka Bogu, o odanosti i poslušnosti prema Njemu, o zajedništvu sa Njim. Hinduizam opet uči o reinkarnaciji. Hrišćanin zna da je njegov večni život zagarantovan – on ima već sada sigurnost spasenja. Joga i TM su putevi koji vode ka proširenju svesti, ali ne vode ka susretu sa Isusom Hristom, ka ličnom poznanju Boga Oca i ka prihvatanju i imanju Duha Svetog. Biblijska vera zna o Duhu Svetom, koji našeg duha oslobađa, ispunjava, naoružava ga duhovnim darovima i daje mu snagu za novi, bolji život.

Kao što vidimo, joga jeste težnja ka samo-spasenju – put odozdo naviše. Hrišćanstvo je, međutim, put spasenja koji vodi odozdo naniže, od Boga prema čoveku. Tek Božja milost, koju nam poklanja kroz osobu Isusa Hrista, nas dovodi u kontakt sa Bogom. Zato je sasvim jasno, da ne može postojati nikakva hrišćanska joga.

Dakle, joga jeste put koji ne vodi nikud, šta više veoma opasan. Izaziva unutrašnju prazninu, stvara u čoveku duhovni vakum. Nemački naučnik Loc (Lotz) govori u vezi sa istočnjačkim oblicima meditacije sledeće: „Čovek, koji se otvara, ali ne za Boga, već postaje plen demonizma.“ Jako pogodan primer u vezi ovoga jeste Isusova priča o praznoj kući, koja može potpasti pod uticaj sedam drugih, još gorih duhova (Matej 12,45).

Biblijsko učenje jako precizno govori da postoji duhovni svet koji je nastanjen raznim silama, koje su veoma neprijateljski raspoložene prema ljudskim stvorenjima. „Ne vodimo borbu protiv tela i krvi“, govori apostol Pavle, „nego protiv sila i svega, što vlada ovim vekom tame, protiv vazdušnih sila tame.“ (Efescima 6:12) Ove sile imaju mogućnost da prebivaju u ljudima i Sveto pismo nas upozorava na sve što potpomaže delovanje i invaziju ovih sila tame.

Preporučujemo da pogledate video i iskustvo žene koja je duhovno putovala:

10 načina kako se manipuliše ljudima

Na osnovu rada jednog od najuticajnijih svetskih intelektualaca,američkog pisca Noama Chomskog, donosimo vam popis od deset strategija manipulacije putem medija.

1) PREUSMERAVANJE PAŽNJE  Pažnju javnosti preusmeravati s bitnih problema na nebitne. Prezaposliti javnost poplavom nebitnih informacija, da ljudi ne bi razmišljali i stekli osnovna saznanja u razumevanju sveta.

2) STVARANJE PROBLEMA
Ta metoda se naziva i “problem-reagovanje -rešenje”. Treba stvoriti problem, da bi deo javnosti reagovao na njega. Na primjer: izazvati i prenositi nasilje s namerom, da javnost lakše prihvati ograničavanje slobode, ekonomsku krizu ili da bi se opravdalo rušenje socijalne države.

3) POSTEPENOST PROMENA
Da bi javnost pristala na neku neprihvatljivu meru, uvoditi je postepeno, “na kašičicu”, mesecima i godinama. Promene, koje bi mogle izazvati otpor, ako bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, biće sprovedene politikom malih koraka. Svet se tako vremenom menja, a da to ne budi svest o promenama.

4) ODLAGANJE
Još jedan način za pripremanje javnosti na nepopularne promene je, da  se najavljuju puno ranije, unapred. Ljudi tako ne osete odjednom svu težinu promena, jer se predhodno privikavaju na samu ideju o promeni. Osim toga i “zajednička nada u bolju budućnost” olakšava njihovo prihvatanje.

5) UPOTREBA DEČIJEG JEZIKA
Kada se odraslima obraća kao kad se govori deci, postižemo dva korisna učinka: javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije delovanje na ljude. Taj sugestivni mehanizam u velikoj mjeri se koristi i prilikom reklamiranja.

6) BUĐENJE EMOCIJA
Zloupotreba emocija je klasična tehnika, koja se koristi u izazivanju kratkog spoja, prilikom razumnog prosuđivanja. Kritičku svest zamenjuju emotivni impulsi (bes, strah, itd.) Upotreba emotivnog registraomogućava pristup nesvesnom, pa je kasnije moguće na tom nivou sprovesti ideje, želje, brige, bojazni ili prinudu, ili pak izazvati određena ponašanja.

7) NEZNANJE
Siromašnijim slojevima treba onemogućiti pristup mehanizmima razumevanje manipulacije njihovim pristankom. Kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba biti što slabiji ili ispod proseka, da bi ponor između obrazovanja viših i nižih slojeva ostao nepremostiv.

8) VELIČANJE GLUPOSTI
Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je uveriti ljude da je (in, u modi), poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci.

9) STVARANJE OSEĆAJA KRIVICE
Treba uveriti svakog pojedinca da je samo i isključivo on odgovoran za vlastitu nesreću, usled oskudnog znanja, ograničenih sposobnosti, ili nedovoljnog truda. Tako nesiguran i podcijenjen pojedinac, opterećen osećajem krivice, odustaće od traženja pravih uzroka svog položaja i pobune protiv ekonomskog sistema.

10) ZLOUPOTREBA ZNANJA
Brz razvoj nauke u posljednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja javnosti i onih koji ga poseduju i koriste, vladajuće elite. “Sistem”, zaslugom biologije, neurobiologije i praktične psihologije, ima pristup naprednom znanju o čoveku i na fizičkom i na psihičkom planu.

Televizija i dečji mozak

televizija-i-decji-mozak

Psiholog Džejn Heli bavi se čitanjem i učenjem kod dece. Poznata su i njena naučna istraživanja vezana za uticaj televizije na dečji mozak u razvoju. Ona piše: „Naučnici smatraju da velike ‘doze’ bilo koje vrste doživljaja imaju veoma moćan, preobražavajući uticaj na razvoj mozga.”

Gotovo sve vreme, izuzev spavanja, deca provode upijajući sadržaje televizijskog programa.

Kad smo kod obrazovanja, TV program se ne može porediti sa knjigama, interaktivnim pristupom i iskustvima iz realnog života. Puko posmatranje slova i brojeva koji jure preko ekrana ne prenosi se tako dobro do onih delova mozga koji su odgovorni za mentalne procese, koncentraciju, pisanje, kritičko razmišljanje i aktivno rešavanje problema.
Kada provodimo dugo vremena pred televizijskim ekranom, to umanjuje ove značajne sposobnosti i kod odraslih i kod dece. Prekomerno gledanje televizije može dovesti do toga da se kod dece ne razviju neuralni krugovi potrebni za razvoj važnih mentalnih funkcija. Ostali delovi mozga, koji su stalno „gladni” nekih novih sadržaja, nakon pasivnog prezasićenja prestaju da postavljaju sebi nove „zahteve”.

Činjenica da danas provodimo toliko vremena pred televizijskim ekranom, ukazuje na ozbiljne posledice koje su povezane sa etičkim, socijalnim i intelektualnim razvojem našeg društva.
Nedavna studija objavljena u časopisu „Pedijatrik”, koja se bavi uticajem televizije na ljudski mozak, navodi: „Učestalo izlaganje bilo kojem stimulansu u dečjem okruženju može nasilno uticati na mentalni i emocionalni razvoj, i to tako da se bolje razvijaju određene oblasti (recimo, intelektualne navike), ali se mozak pritom lišava drugih iskustava. Izgleda da ovaj proces, koji ima uticaj kako na moždanu strukturu, tako i na njegovu funkciju, utiče na razvoj ćelija i aktivnost neurotransmitera.

Televizija je dvostruka kočnica u razvoju deteta. Nije u pitanju samo problem prekomernog izlaganja medijima koji utiču na mozak, već i to što se mnoge druge korisne aktivnosti zamenjuju satima provedenim pred televizijskim ekranom. Jednostavno rečeno, zbog televizije ne radimo mnoštvo drugih, korisnih stvari. Dimitri Hristakis, jedan od naučnika u dečjoj bolnici „Children’s Hospital and Regional Medical Center” u Sijetlu, ističe da svaki sledeći sat, koji dete predškolskog uzrasta provede pred televizijom, za deset procenata povećava rizik od razvoja poremećaja pažnje. Ovo podrazumeva poteškoće sa koncentracijom, nervozu, impulsivnost, lako zbunjivanje.

Dr Hristakis, koji ističe da televizija može prekomerno stimulisati i znatno izmeniti strukturu mozga u razvoju, dalje navodi: „Postoji cela lepeza argumenata zbog kojih deca ne bi trebalo da gledaju televiziju. Neke studije su čak ukazale na to da je gledanje televizije povezano sa gojaznošću i agresivnošću.”

Da li bismo se onda morali potpuno odreći gledanja televizije? Ne. Televizija može da bude sredstvo učenja, informisanja, zabave i odmora. Kvalitetni programi iz oblasti nauke, istorije, prirode, religije, umetnosti i ljudskih dostignuća mogu da obezbede prijatnu zabavu i probude interesovanje za nove oblasti. Kada je reč o učenju na višem nivou, ono je rezultat aktivnog mentalnog procesa koji ne može da podstakne televizija, jer je gledanje televizije pasivan doživljaj. Učenje na višem nivou bismo mogli opisati kao proces koji zahteva dobrovoljnu, a ne prisilnu pažnju, i podrazumeva aktivno razmišljanje, mentalnu sposobnost i istrajnost. Nasuprot ovome, pasivno učenje se oslanja na veoma intenzivnu vizuelnu i audio stimulaciju. Pasivno učenje izaziva reakciju u delovima mozga koji su odgovorni za primanje novih informacija, gde se pritom ulaže minimalan mentalni napor i ne vrši gotovo nikakvo moralno vrednovanje.

Odlomak iz knjige: Vicki Griffin et al. Cesta ke svobodě. Praha: Advent-Orion, 2011.

ZA ONE KOJI NEMAJU VREMENA ZBOG POSLA – POUČNA PRIČA

otac-i-sin-1428229921-56506Čovek se vratio s posla kasno, umoran i nervozan i nađe svog 5-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: „Tata, mogu li nešto da te pitam?“

OTAC: „Da, naravno, reci, šta je?“

SIN: „Tata, koliko zarađuješ na sat?“

OTAC: „To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš?“ Nastavi čitati ZA ONE KOJI NEMAJU VREMENA ZBOG POSLA – POUČNA PRIČA

POSLEDNJA ŽELJA ALEKSANDRA VELIKOG

aleksandar-veliki-702x336

„Na samrti, Aleksandar je pozvao svoje vojne generale i rekao im svoje tri konačne želje:

  1. Najbolji lekari treba da nose njegov kovčeg.
  2. Bogatstvo koje je on sakupio (novac, zlato, drago kamenje) treba rasuti duž povorke do groblja.
  3. Ruke treba da budu opuštene, tako da vise van kovčega da ih svi vide.

Nastavi čitati POSLEDNJA ŽELJA ALEKSANDRA VELIKOG

Neuravnoteženo sagledavanje sopstvene vrednosti

egoizam

Egoizam ili prenaduvan osećaj ponosa

Važan oblik preuveličavanja preko koga se često olako prelazi jeste egoizam ili prenaduvan osećaj ponosa. Oni koji previše razvijaju svoju samouverenost možda se osećaju sjajno, ali im se velikom brzinom približavaju ogromni problemi. Osećanjima manje vrednosti često prethodi naduvani osećaj ponosa. Ovakva osećanja ne bi nikada mogla da se razviju bez kognitivnog iskrivljenja preuveličavanja sopstvenog značaja. Viljem Bekus, klinički psiholog koji je koristio kognitivno – bihejvioralnu terapiju, bio je takođe i luteranski sveštenik. Napisao je knjigu Ono što vam vaš savetnik nikada nije rekao: sedam grehova koji vode ka mentalnoj bolesti (What your Counselor Never Told You: The Seven Sins that Lead to Mental Illness). Prvi greh o kome se raspravlja je ponos. Knjiga daje i test koji može da vam pomogne u određivanju da li je potrebno da se bavite ovim problemom. Nastavi čitati Neuravnoteženo sagledavanje sopstvene vrednosti

Čuvajte se “proricanja” budućnosti

proricanje-buducnosti

Mi ljudi uopšte nismo uspešni u predviđanju budućnosti – pa zašto se onda toliko uporno trudimo?

Negativne posledice “proricanja sudbine”

  • mentalitet propasti i zle sreće
  • pesimističan pogled na svet
  • negativna samoispunjavajuća proročanstva
  • anksioznost, preterana briga i/ili napadi panike
  • suicidalne težnje
  • preuranjeni zaključci
  • napeti odnosi sa drugim ljudima
  • sklonost opsesivno-kompulsivnom ponašanju
  • utiranje puta za rezonovanje “cilj opravdava sredstva”
  • suproti se altruističkom načinu razmišljanja
  • doprinosi zavisničkom ponašanju
  • finansijski gubici
  • propali poslovi
  • razvod
  • bolest

Nastavi čitati Čuvajte se “proricanja” budućnosti