DECA – LEK ZA DUŠU

deca-lek-za-dusu

Gubimo toplinu. Svaki dom je postao sterilna kutija prepuna beskorisnih stvari i budalaština, a deca foto modeli i manekeni. Ulažemo u materijalno, a zaboravljamo koliko su nama bili potrebni roditelji da nas uteše kad oderemo kolena padajući sa rolšula ili rolera.

Zahladneli smo. Zatvorili smo se u sebe, a ipak najviše smo se od sebe otuđili. Nedostaju nam one sitnice koje su nas nekada činile srećnima. U ovoj trci za novcem svi gubimo više nego što dobijamo. Možda dobijamo u materijalnom smislu, ali kada malo bolje pogledamo, mnogo više gubimo u emotivnom smislu. Ljudi se sve manje druže, sve manje komuniciraju ako ne računamo korespodenciju po društvenim mrežama (što donekle ima svoju draž, ali se izgubila ona toplina bliskosti). Postali smo pasivni po pitanju svojih emocija. Posmatrači. Ne učestvujemo u njima, jer nemamo vremena, a složićete se, to i nije baš najsjajniji izgovor kojim bismo mogli da opravdamo to što se zapostavljamo u tom smislu.

Jedina stvar na koju smo još uvek fokusirani (mada ni to nije sasvim tako  kod svih) su deca. Onaj momenat kad nam svojim rukama naprave venac radosti oko vrata, taj momenat ima moć da zaustavi vreme. Taj zagrljaj ima moć da obriše sve one odvratne stvari kroz koje smo tokom jednog dana prošli da bismo detetu doneli hranu na trpezu. Onaj sladak miris dečjeg potiljka. One prljave ručice, ona musava lica, onih hiljadu zašto i hiljadu zato koji prelete preko dečjih usana tokom samo par sati. Ona slatka, usnula lica na jastucima svud po svetu koja sanjaju jednoroge, dobre vile i viteze, dok ih mi, opterećeni posmatramo dok bdimo nad njima, jer su nam još jedino ona ostala od bliskoti. Sve to nas čini najsrećnijima, ali i to se polako gubi. Roditelji odsustvo svojoj deci nadoknađuju novce, svim tim skupim telefonima, video igricama, spravama za masovno zaglupljivanje dece.

Nemamo vremena, fakat ga nemamo, ali kladim se da svako od nas može da žrtvuje sat vremena dnevno da ga provede u kvalitetnom razgovoru sa svojim detetom, a pouzdano znam da mnogi to ne čine. Razumem da smo umorni, razumem potrebu da se ima što više i da se što više priušti toj deci, ali kad ona odrastu, neće se sećati igrica i telefona već zagrljaja i razgovora koje ste im pružili. A ako im ih niste pružili, neće imati te divne uspomene koje će prepričavati svojoj deci.

Gubimo toplinu. Svaki dom je postao sterilna kutija prepuna beskorisnih stvari i budalaština, a deca foto modeli i manekeni. Ulažemo u materijalno, a zaboravljamo koliko su nama bili potrebni roditelji da nas uteše kad oderemo kolena padajući sa rolšula ili rolera.

Deca koja odrastaju bez emotivnog podstrekivanja, bez komunikiacije i bez osećaja koliko su posebni svojim roditeljima na kraju postaju emotivno oštećeni ljudi koji možda (a možda i ne) neće znati kako da se ophode prema svojoj deci, ako se ikada budu odlučili na takav korak imajući u vidu bezličnost sopstvenog detinjstva.

Zato grlite ih kad god možete, makar u hodu, makar u prolazu. Govorite im da ih volite, to leči vašu dušu a njihovu izgrađuje. Govorite im koliko vam znače, jer je u čovekovoj prirodi težnja da nekome bude bitan. Govorite im koliko ste srećni što ih imate, koliko je život lakši uz njih, a muke se stamenije podnose kad vam potrče u zagrljaj dok otvarate vrata vašeg doma.

Komentariši