Kako da otkrijete lažne vesti

Naš mozak je moćan detektor laži – iskoristite ga! Profesor antropologije na Univerzitetu Notr Dam, Agustin Fuentes, savetuje kako se izboriti sa velikom količinom raznoraznih informacija koje kruže internetom.

Svi imamo kapacitet da otkrijemo laži i zaštitimo sebe od pogrešnih informacija, ali taj kapacitet mora da se vežba, brusi i obogaćuje svakodnevno, kaže prof. Fuentes. Posebno je internet zatrpan lažnim vestima i pogrešnim interpretacijama. Prof. Fuentes savetuje kako da se snađemo u toj inflaciji informacija i kako da dođemo do onih pravih, istinitih, proverenih.

1. Priznajte da ponekad nešto ne razumete! Svet je složeno mesto, a savremena politika, ekonomija i društveni odnosi mogu da budu veoma komplikovani. Količina informacija na internetu je ogromna. Ljudski mozak je fantastična „sprava“ čija je jedna od glavnih funkcija da nam pomogne da identifikujemo kada nešto nema smisla. Biti zbunjen i ne pratiti činjenice i dokaze je deo normalne funkcije mozga, posebno kada to uključuje razmišljanje o nečemu izvan našeg iskustva ili o nečemu što je u suprotnosti sa našim iskustvom. Priznanje da ne razumemo u potpunosti npr. kako funkcioniše berza, ili kako funkcioniše izborni sistem, predstavlja prvi korak u otkrivanju lažnih vesti. Prihvatanje činjenice da uvek imamo nešto da naučimo, čini da bolje mislimo.

2. Počnite otkrivanje lažnih vesti tako što ćete se zapitati zašto se sa nekom informacijom slažemo ili ne slažemo. Da li naša reakcija potiče iz sopstvenog iskustva, iz onoga što smo učili u školi, što smo pročitali, što nam je rekao član porodice, partner, prijatelj, kolega u koga imamo poverenja, da li ta vest samo „deluje“ da je tačna…? Često se slažemo/ne slažemo sa nekom informacijom ne zbog toga što razmišljamo o njoj i analiziramo je, već zbog toga što se uklapa u naše verovanje. Često se dešava da prihvatimo sopstvenu automatsku reakciju na neku informaciju umesto da je kritički razmotrimo. Kada prihvatimo neku ideju zato što se „slaže“ sa našim uverenjima, to onda znači da smo pristrasni,  da delujemo u skladu sa našim predrasudama – a svi ih imamo. Ali, dok ne prepoznamo svoje predrasude, ne možemo naučiti ništa novo, ne možemo jasno videti svet oko sebe kako bismo se izborili sa lažnim informacijama.

3. Da bismo odredili da li je neka informacija pouzdana ili ne, potrebno je da znamo njeno poreklo. Najbolje bi bilo da informacija ima ozbiljnu recenziju ili drugu vrstu stručnog nadzora. Sajtovi koji ne daju izvore informacija (dokaz o proveri činjenica) ili se pozivaju na „eksperte“ koji imaju zanemarljiv uticaj i čiju stručnost ne možete da otkrijete, nisu najpouzdaniji. Kad god neki „ekspert“ nešto tvrdi, proverite o kome se radi, kakve su mu kvalifikacije, šta je ranije govorio.

4. Izvor informacije je izuzetno važan. Nisu validni oni izvori koji govore: „Ja znam“, „Oni kažu“, „Mnogo  ljudi govori“, „Svi znaju“, „Neimenovani izvori tvrde“, „Oni koji znaju kažu“, „Insajderske informacije kažu“ i sl. Ove fraze su alatke koje deluju na naše predrasude, na našu reakciju „na prvu loptu“, koje pokušavaju da zaobiđu našu sposobnost za kritičko razmišljanje. Isto se dešava kada izvori informacija koriste previše statističkih podataka i brojeva. Ako neki sajt daje statističke podatke, grafikone, tabele, brojeve, bez izvora (statistički podaci bi trebalo da budu rezultat istraživanja), budite oprezni. Isto je i sa procentima. Ako neko tvrdi da npr. 45% ljudi misli nešto, a ne kaže nam kako je došao do tog procenta, odnosno odakle potiču ti podaci, nemojte mu verovati.

5. Jedan od načina da proverite informaciju jeste da je uporedite sa informacijama o toj temi na sajtovima univerziteta ili istraživačkih instituta, nezavisnih agencija i organizacija, strukovnih udruženja i sl.Ovi sajtovi često preporučuju kvalitetne sajtove ili tekstove koji daju osnovne, a naučno zasnovane, informacije o temi koja vas interesuje. Mnoge privatne i javne fondacije takođe imaju sajtove vredne pažnje, ali bi tu trebalo biti obazriv i proveriti ko ih finansira i podržava (odnosno ko finansira i podržava istraživanja), jer to obično ima uticaja na informacije koje objavljuju.

6. Sajtovi uglednih novina i tv kanala mogu da budu dobra polazna tačka, ali samo neki od njih nude dobro istražene informacije koje nisu previše pristrasne. Dobro je kada u tekstu dobijete više različitih, suprotstavljenih mišljenja, ili informaciju proverenu na više izvora, kako biste mogli da donesete pravilan zaključak.

7. Za osnovne podatke i Wikipedia može da bude dobar početni izvor informacija, koji bi ipak trebalo uzeti sa određenom rezervom. Google Scholar je koristan za traženje akademskih članaka. Pojedinačni sajtovi mogu da budu pouzdan izvor podataka, ali i ne moraju. Odnosno, ako nemaju kvalitetnu proveru podataka, nemojte ih uzimati „zdravo za gotovo“. Najbolji sajtovi su oni koji dokumentuju izvore informacija (tako da se mogu proveriti). Ne smemo pasivno da prihvatamo sve informacije koje kruže internetom, bez obzira koliko tačne mogle da budu. Moramo dozvoliti svom mozgu da uradi svoj deo posla pre nego što donesemo zaključak o nečemu.

 

B. Soldatović

Izvor: www.psychologytoday.com

Komentariši