Početna Duhovni otrovi Makrobiotika – okultizam pod plaštom medicine

Makrobiotika – okultizam pod plaštom medicine

104
0
SHARE

makrobiotika-naslovna1

Makrobiotika se najčešće doživljava kao vid zdrave ishrane, veoma popularna u savremenom društvu. Međutim, makrobiotika nije samo to, ona je stil života, ali i sklop dalekoistočnih filozofsko-religijskih koncepata koji su u suštini duboko povezani sa okultizmom. Prihvatanje određenih prehrambenih navika na koje upućuje makrobiotika, može da donese dobrobiti za zdravlje, ali primena svih principa i učenja makrobiotike suštinski proizvodi dugoročnu štetu i za fizičko i duhovno zdravlje s obzirom na povezanost sa okultnim veštinama. Iako je veoma dobro prihvaćena u savremenim nominalno hrišćanskim društvima, makrobiotika se sa Svetim pismom poklapa samo u jednom delu zdravstvene prakse (ishrana isključivo biljnim namirnicama, i to ne svim), dok u svemu drugom postoji nepremostiv jaz. Paganski religijski koncepti iz kojih proističe, povezanost sa kvazi-medicinskim okultnim veštinama, kao i jasni naučni nedostaci njenih zdravstvenih principa čini makrobiotiku okultnom veštinom koja se krije iza plašta medicine i zdravog života.

MAKROBIOTICKA ISHRANA I NJENI NEDOSTACI

Dobre strane makrobiotičke ishrane

Prihvatanje određenih prehrambenih navika na koje upućuje makrobiotika, može da donese dobrobiti za zdravlje, s obzirom da se makrobiotička ishrana bazira na prvostepenoj (biljnoj) hrani, čije su dobrobiti za zdravlje naučno dokazane, i koje preporučuje i sam Bog preko Svetog pisma (1.Mojsijeva 1:29). Osnivač makrobiotike Džordž Osava je smatrao da osnovu ishrane treba da čine žitarice (do 70%), dok preostali deo treba da popuni povrće, mahunarke i voće.

makrobiotika naslovna21Makrobiotika ne preporučuje upotrebu crvenog mesa, živine, mleka, šećera, bilo da je reč o rafinisanom (belom) ili integralnom (žutom) šećeru, i meda. Štetno dejstvo koje konzumiranje životinjskih namirnica ima po čovekovo zdravlje je utvrđena naučna činjenica. Makrobiotika takođe savetuje izbegavanje alkohola, kafe, gaziranih i energetskih napitaka, čokolade i rafinisanih slatkiša, što takođe ima jasnu naučnu podlogu i doprinosi dobrom zdravlju.

Najzastupljeniji začini u makrobiotičkoj ishrani su razni sosovi i paste od fermentisanih žitarica i soje, poput šoju, tamari i miso-sosa (od kog se pravi miso-supa);  morske alge, uključujući i prah koji se dobija njihovim mlevenjem, kao i prah sa dodatkom mlevenog susama; gomašio (pečeni i mleveni susam i so), nerafinisana morska so. Sirće se u makrobiotici upotrebljava vrlo štedljivo. Za zaslađivanje jela umesto šećera i meda koriste se sveže i sušeno voće, ječmeni slad (malteks) i pirinčani sirup. U makrobiotičkoj ishrani začinsko bilje se retko upotrebljava. Makrobiotičari nastoje da sačuvaju izvorni ukus namirnice u što većoj meri, pa su makrobiotička jela često blagog i nežnog ukusa, što je odlika japanske kuhinje iz koje je većina ovih jela i potekla. Ovo su takođe dobre strane zdravstvene prakse koju preporučuje makrobiotika.

Nedostaci makrobiotičke ishrane

MAKROBIOTICKA ISHRANA1Sa druge strane, makrobiotika je protiv konzumiranja tropskog i sutropskog voća (banane, kivi, papaja, smokve, urme, citrusno voće – limun, limeta, mandarina, narandža, grejpfrut), jer se smatra da je ovo voće ekstremno jin. Takođe, makrobiotičari smatraju da u ishrani ne treba koristiti povrće iz porodice pomoćnica (solanaceae). U ovu porodicu spadaju krompir, paprika, paradajz i patlidžan.

Međutim, tropsko i sutropsko voće i porodica pomoćnica sadrže veliku količinu vlakana, obilje vitamina i minerala, od kojih pojedini predstavljaju pravu riznicu antioksidanasa koji su nezamenljivi u borbi protiv slobodnih radikala i raka. Na primer, paprika je, pored citrusnog voća, jedna od najbogatijih povrtarskih kultura kada je u pitanju vitamin C, krompir predstavlja sjajan izvor skroba, vitamina B i C, čak 22 minerala (najviše kalijuma, magnezijuma, gvožđa i cinka), dok paradajz u sebi sadrži likopen, crveni pigment i jedan od najmoćnijih antioksidanasa. Primenom principa makrobiotike, ljudi uskraćuju sebi izuzetno hranljive i za zdravlje korisne namirnice.

Dobra strana makrobiotike je da se prilikom kuvanja koriste, u malim količinama, nerafinisana hladno ceđena ulja. Makrobiotičari smatraju da su najbolje susamovo i kukuruzno ulje. Takođe, zastupljena je upotreba hladno ceđenog maslinovog i suncokretovog ulja.

Generalno gledano, makrobiotička ishrana ima dobre strane, uz jasne nedostatke kada je u pitanje izbegavanje konzumiranja određenih vrsta voća i povrća, kao i preterivanja kada je u pitanju način njene pripreme. Ipak, makrobiotika ne može da se uzme van filozofsko-religijskog koncepta iz koga je proistekla, kao i cilja radi kog je stvorena.

FILOZOFSKO-RELIGIJSKA OSNOVA MAKROBIOTIKE-POBUNA PROTIV BOGA

Či, jin i jang – duhovna vertikala makrobiotike

Makrobiotika je deo istočnjačkog panteističkog koncepta čija suština je suprotstavljena religiji živog Boga date u Svetom pismu. Prema tom istočnjačkom konceptu, živa bića, neživi predmeti i pojave su međusobno povezani i nalaze se u neprekidnom stanju promene. Sve stvari na svetu, ljudskim čulima saznatljive ili nedokučive, predstavljaju samo razne oblike Jednog. Ovu misao je jezgrovito sažeo Vern Verona (Verne Varona), jedan od najboljih učenika Mičija Kušija, u sledećoj rečenici: „Bog, priroda, svemir i sve što je stvoreno naprosto su Jedno“. Prema ovom učenju, u svemu se nalazi sveprožimajuća živototvorna energija koja se na kineskom jeziku zove Či, a na japanskom Ki. Ona se često naziva i univerzalnom ili životnom energijom. Či je sačinjena iz dve međusobno suprotstavljene sile koje se istovremeno dopunjavaju, a to su jin i jang. Jin predstavlja negativan princip, žensko, Mesec, tamu, hladnoću i širenje. Jang predstavlja pozitivan princip, muško, Sunce, svetlost, toplotu, skupljanje.

JING JANGParalelno sa držanjem predavanja i pisanjem o praktičnim stranama makrobiotike, njen osnivač Džordž Osava je promovisao učenje u čijim su temeljima Či, jin i jang, koje se suštinski suprotstavlja učenju koje je Bog dao preko Svetog pisma.

Prema tom učenju, svet je beskrajno raznovrstan, ali poseduje samo jedno Izvorište/Izvor. Pod Izvorom je Osava podrazumevao Či, ali je često u svojim knjigama i predavanjima namenjenim publici na Zapadu umesto izraza Či koristio reč Bog. Nastojeći da svoje ideje približi zapadnjačkoj publici koja je nominalno hrišćanska, Osava je napravio podvalu na koju mnogi i danas nasedaju, a to je da je Bog bezlična energija. Međutim, Sveto pismo uči da Bog nije energija kojom mi možemo da upravljamo, već da je Bog ličnost koja ima svoju volju i koja je tvorac svemira, planete Zemlje i svih živih bića.

Suprotstavljenost učenjima Svetog pisma

Tvorac makrobiotike je učio kako se svaka stvar nalazi u stanju neprekidne promene, a jedino što je večno je sama promena. Ovakav pogled na svet je suprotstavljen učenju Svetog pisma, prema kome je večan i nepromenjljiv jedino Bog (3.Mojsijeva 3:15; 5.Mojsijeva 33:27; Jeremija 10:10; Malahija 3:6; Kološanima 1:17; 1.Timotiju 6:16).

Pošto u svakoj stvari postoji jin i jang, onda svaka stvar sadrži i dobre i loše odlike. Loše odlike proporcionalne su dobrim odlikama. Suprotnosti se privlače, a pošto su sve stvari međusobno povezane, onda jin ne može bez janga. Ono što je potrebno jeste izbegavanje ekstrema – da nešto bude suviše jin ili suviše jang. Suština je da se u svemu jin i jang što je moguće više dovedu u stanje uravnoteženosti. Prema ovom konceptu, sve stvari odlikuju se relativnošću, tako da ne postoje ni apsolut dobra, niti apsolut zla. U skladu sa principom uravnoteženosti, čovek ne treba da bude ni „suviše“ dobar, a ni „preterano“ zao. Ovo načelo je u oštroj suprotnosti sa Svetim pismom koje uči da je u Božijoj ličnosti sadržan apsolut dobra.

Sa druge strane, ljudi su po svojoj prirodi zli (1.Mojsijeva 8:21; Isaija 48:8; Osija 6:4; Jov 11:12, Psalmi 14:2-3, 51:5, 53:2-3, 58:3; Priče 20:9, 22:15; Propovednik 7:20; Rimljanima 7:18), i mogu da postanu dobri jedino Božjim delovanjem (Jezekilj 11:19; Psalmi 51:10, 86:11; Jovan 3:3-7).Tu nema mesta za uravnoteženje dobra i zla u čoveku, već Bog koji je jedini dobar po sebi, svojim delovanjem menja čovekovu ličnost i izgoni zlo iz čoveka. Sveto pismo, suprotno istočnjačkom konceptu jina i janga, uči da čovek treba da teži da postane „suviše“ dobar i zadobije karakter koji ima Bog, koga odlikuje apsolut dobrog (3. Mojsijeva 19:2; Matej 5:48). Na osnovu Svetog pisma, zlo je privremeno, a njegova klica leži u odluci bića koja poseduju slobodnu volju (ljudi i anđela) da se pobune protiv svoga Tvorca. Ravnoteža dobra i zla na osnovu Svetog pisma nije moguća.

Cilj makrobiotike nije zdrav život sam po sebi, već dolazak u ravan sa Jednim, tj. oboženje. Ovo je još jedno načelo koje se suprotstavlja Svetom pismu. Želja da se bude kao Bog ili iznad Njega, je na osnovu Svetog pisma izvorni greh. Lucifer, prvo pobunjeno biće, nije želeo da prihvati da je stvorenje, već je želeo da se stavi iznad Tvorca (Isaija 14:12-14; Jezekilj 28:11-19). Adam i Eva su takođe pali na ovoj želji, jer su poverovali da će kada pojedu plod sa drveta poznanja dobra i zla biti kao Bog (1.Mojsijeva 3:5).

Osnivači makrobiotike su zastupali ideju ujedinjenja čovečanstva. Prema toj ideji, ljudi kroz makrobiotiku treba da postanu zdravi i uravnoteženi sa Jednim, pa će shodno tome biti uravnoteženi jedni sa drugima. Time bi se postigli jedinstvo i mir među ljudima na čitavom svetu. Međutim, shodno filozofsko-religijskom konceptu iz koga je proistekla makrobiotika, to ujedinjenje se postiže kroz pobunu protiv Boga, i jednako je onom jedinstvu koje su ljudi postigli gradnjom Vavilonske kule (1.Mojsijeva 11:1-9) ili koje će postići pred okupljanje na brdu Megido u poslednjim vremenima (Otkrivenje 16:12-16).

POVEZANOST SA OKULTNOM KVAZI MEDICINOM

Makrobiotičari često pribegavaju istočnjačkim metodama i tehnikama dijagnostikovanja i lečenja koje su veoma često duboko utemeljene u okultizmu i nemaju veza sa anatomijom i fiziologijom.

Mičio Kuši je takođe bio njihov zagovornik. Dobar deo svojih radova on je posvetio ovoj tematici, poput „Vaše lice nikada ne laže“ (Your Face Never Lies), „Kako da proverite svoje zdravlje – knjiga orijentalne dijagnostike“ (How to See Your Health: The Book of Oriental Diagnosis) ili „Makrobiotička domaća lekovita sredstva“ (Basic Home Remedies). Okosnicu istočnjačke medicine predstavlja delo Nei Đing (kin. 内 经 – Zakonik  medicine), koje je po predanju napisao Žuti car, rodonačelnik Han Kineza i jedan od prvih kineskih careva. U Nei Đingu se razmatraju osnove starokineske anatomije, fiziologije i patologije, načini za očuvanje dobrog zdravlja, metode i tehnike za utvrđivanje simptoma i lečenje zdravstvenih tegoba i akupunkturna terapija. U osnovi učenja izloženih u ovom delu nalaze se Či, jin i jang.

Dijagnostikovanje u kvazi-medicini

MAKU istočnjačkoj dijagnostici simptomi se utvrđuju posmatranjem i opipavanjem spoljašnjih delova tela. Svaki deo tela navodno odgovara određenom unutrašnjem organu ili grupi unutrašnjih organa. Istočnjačka medicina se često služi okultnim veštinama, kao što je astrologija, kao instrumentom za dijagnostikovanje i lečenje bolesti. Za razliku od zapadnjačke astrologije, koja u obzir uzima samo položaj planeta u trenutku rođenja osobe, istočnjačka astrologija smatra da na sudbinu osobe presudan uticaj imaju i godina, godišnje doba i doba dana u čas rođenja.

Praktičar istočnjačke medicine sledi pet koraka kako bi ustanovio tegobu ili oboljenje od kojeg pati pacijent: ispitivanje povezanosti pacijenta sa njegovim okruženjem i Jednim; procena psihološkog i emotivnog stanja pacijenta; ispitivanje pacijenta o minulim zdravstvenim tegobama; opažanje simptoma; opipavanje simptoma. Procenom psihološkog i emotivnog stanja pacijenta lekar istočnjačke medicine nastoji da utvrdi da li je glavni krivac za njegovu bolest mentalno stanje u kojem se trenutno nalazi, i kako da mu pristupi sa ciljem da ga umiri i ohrabri i na taj način potpomogne proces izlečenja. Opažanje simptoma podrazumeva posmatranje spoljnih delova tela, jer lekari istočnjačke medicine veruju da svaki deo tela odgovara određenom unutrašnjem organu, grupi ili sistemu unutrašnjih organa. Na osnovu izgleda spoljašnjeg dela tela može se utvrditi vid patološkog stanja koje je nastupilo u određenom unutrašnjem organu ili organima. Opipavanje simptoma podrazumeva pritisak koji lekar istočnjačke medicine vrši na pojedine delove tela da bi potvrdio prisustvo simptoma koje je opazio i utvrdio postojanje dodatnih simptoma. Ukoliko je određeni deo tela napet, naduven ili mlitav to ukazuje na prisustvo bolesti u organizmu.

„Lečenje“ energijom

Jedna od istočnjačkih tehnika lečenja kojoj se podvrgavaju makrobiotičari, a čiju delotvornost je naročito hvalio Mičio Kuši, je reiki. U knjizi „Makrobiotičko lečenje dlanovima – energija u vašim jagodicama“ (Macrobiotic Palm Healing: Energy at Your Fingertips) on je detaljno razmatrao ovu istočnjačku tehniku lečenja.

energijaReiki je razvio budistički sveštenik Mikao Usui. Po sopstvenoj tvrdnji, Usui je zahvaljujući mističnom otkrivenju došao do spoznaje reikija. On je 21 dan meditirao na planini Kamakura, nedaleko od Kjota, koju po šintoističkom verovanju naseljavaju razna božanstva i duhovi (demoni). Po okončanju meditacije, neka blještava svetlost, najverovatnije duh, je ušla kroz Usuinu lobanju i prožela njegovo biće. U tom trenutku on je ovladao tehnikom reikija. Reč reiki (霊気) znači tajanstveno osećanje, i potiče od japanske pozajmljenice iz kineskog jezika, koja izvorno glasi linći (natprirodni uticaj). Ova kovanica odlično odgovara iskustvu njenog izumitelja. Takođe, postoji i alternativno čitanje japanskih simbola kojima se piše ova reč, a ono glasi rjoge, što znači demon ili duh, posebno onaj koji je opseo čoveka.Ubrzo nakon ovog iskustva, Usui se posvetio lečenju bolesnika i podučavanju reikija.

Reiki-praktičar veruje da iz njegovih dlanova zrači životna energija i da je on u stanju da je prenese na obolelu osobu i na taj način doprinese njenom ozdravljenju. Tvrdi se da reiki predstavlja holističku medicinsku tehniku, jer je navodno u stanju da pored telesnih oboljenja izleči mentalne i emocionalne tegobe.

Na početku reiki-tretmana pacijent legne na leđa i zauzme opušteni položaj, dok reiki-praktičar provodi nekoliko minuta u stanju meditacije. Po završetku meditacije, praktičar svojim dlanovima dodiruje čelo pacijenta ili ih drži nad njim. On drži dlanove u ovom položaju dok ne oseti toplinu u njima ili dok mu se u svesti ne javi osećaj da otpočne sa njihovim premeštanjem na druge delove tela. Reiki-praktičari mogu polagati dlanove na 12 do 20 tačno određenih položaja na telu ili se mogu prepustiti da ih Či vodi do bilo kog dela tela. Anatomska i fiziološka zasnovanost i opravdanost ovakve prakse ne postoji. Ovi položaji obično odgovaraju tzv. čakrama, centrima u telu koji navodno primaju, akumuliraju, i oslobađaju životnu energiju. Praktičar ne mora da zna koji deo tela je oboleo jer je životna energija sama u stanju da ga prepozna i isceli. Takođe, reiki-praktičari višeg stepena tvrde da ne moraju biti prisutni uz pacijenta, već da mogu na daljinu da šalju životnu energiju u njegovo telo, što predstavlja kombinaciju telepatije i telekineze kao okultnih fenomena.

Makrobiotika – neizostavna u pokretu Novog doba

novo doba1S obzirom da je u makrobiotici prisutan spoj raznih mističnih istočnjačkih i zapadnjačkih filozofsko-religijskih koncepata, kao i pokušaj mešanja sa hrišćanstvom, ona čini neizostavni deo pokreta Novog doba (New Age). Mičio Kuši, kao jedan od najvećih učitelja makrobiotike, u knjigama „Druge dimenzije“ (Other Dimensions) i „Izgubljeni svetovi“ (The Lost Worlds) izlaže koncepte koji su veoma bliski pokretu Novog doba, a bave se pitanjem postojanja drugih dimenzija koje navodno naseljavaju naprednije civilizacije od naše ili razna duhovna bića, postojanjem vanzemaljaca, duhovnom evolucijom, vidovnjaštvom, reinkarnacijom i drugim okultnim fenomenima.

Makrobiotika je sa jedne strane zdravstvena praksa, koja može da donese određene dobrobiti, ali koja ima mnoge nedostatke. Sa druge strane, ona je filozofsko-religijski koncept čija je suština da čovek kroz zdravu ishranu treba da postane božanstvo i da se izjednači sa Tvorcem, što je prema Svetom pismu pobuna protiv Boga.