Početna Ekskluzivno Opasne dijagnoze klasične medicine!

Opasne dijagnoze klasične medicine!

50
0
SHARE

doctor_lying-2

Nikom ko nema simptome bolesti, ne savetujemo da ide lekaru na sistematski pregled. Ako ljudi imaju neke simptome, ni tada to nije dobro rešenje. Ceo proces dijagnostike – od trenutka kada kročite u ordinaciju u zakazanom terminu – retko kad je koristan ritual. Treba da pristupite procesu dijagnostike sa sumnjom, a ne sa poverenjem. Treba da ste svesni opasnosti, da čak i najjednostavniji, na izgled bezazleni zahvat može da dovede vaš život i zdravlje u opasnost.

stetoskopAlatke za dijagnostiku su vrlo opasne.Stetoskop, na primer, nije ništa drugo do doktorski amblem. Kao alatka, može više da naudi, nego što koristi. Nema sumnje da postoji visok rizik zaraze od upotrebe stetoskopa sa jednog pacijenta na drugog. Gotovo da ne postoji nijedna ozbiljna bolest na koju možete da posumnjate ili je odredite koristeći stetoskop. U slučaju recimo, urođenog srčanog oboljenja kada beba poplavi, očigledno je o čemu se radi jer je beba plava. U drugim slučajevima srčanih oboljenja, dijagnoza može da se odredi merenjem pulsa na različitim delovima tela. Ako je reč o suženju aorte na primer, puls će biti slabiji ili ga neće biti u butnoj arteriji na preponi. Nije vam potreban stetoskop da to utvrdite.

Jedina prednost stetoskopa nad golim uhom prislonjenim na grudi je praktičnost i pristojnost lekara. Ne postoji ništa što će on bolje čuti stetoskopom nego kad prisloni uho na grudi pacijenta. U stvari, poznajemo neke lekare koji stave stetoskop oko vrata, pritisnu zvono na grudi pacijenta, ali ne stave naušnice stetoskopa u uši! Jedno vreme smo mislili da je to zaista strašno. Više ne. Lekar verovatno razume, podsvesno ili svesno, da je pacijentu potreban pregled stetoskopom, jer je to deo rituala, i daje ozbiljnost celoj profesiji, mada ne znači ništa za ozdravljenje.

iStock_9831106 teen and doctor

Što je gore, može i da naudi, naročito kad su u pitanju deca. Recimo da majka dovede devojčicu na godišnji sistematski pregled. Dete nema nikakve simptome bilo kakve bolesti. Ali doktor uzima stetoskop i otkrivafunkcionalni šum na srcu – bezopasni šum koji se s vremena na vreme pojavljuje kod trećine sve dece. U tom momentu, lekar mora da donese odluku da li da ovo otkriće saopšti majci. Do nedavno, lekari su ovo saznanje obično držali za sebe. Mogli su to da zabeleže u dečjem kartonu kao neki simbol koji će samo oni da razumeju. Ali, odnedavno, lekari se podučavaju da ovu vest saopšte roditeljima, jer pacijenti imaju pravo da to saznaju s jedne strane, ali je mnogo verovatnije da to čine kako drugi lekar to ne bi otkrio pre njih i prvi rekao roditeljima.

I tako, lekar saopštava ovu vest majci. Ali bez obzira da li ih on ubeđuje u to da je šum nevina pojava, obe, i majka i ćerka, će sumnjati – možda ceo život – da nešto nije u redu! Majka će onda možda krenuti u potragu za specijalistima, pedijatrima kardiolozima koji će nebrojeno puta uraditi EKG, snimati rendgenom pluća ili čak ići kateterom do srca „kako bi istražili stvar do kraja“.
Studije su pokazale da porodice sa decom kojima je nađen šum na srcu obično čine dve stvari: ograničavaju sportske aktivnosti svoje dece i hrabre ih da više jedu. To je naravno, najgora stvar koju mogu da urade! Oni bukvalno od svoje dece prave srčane bogalje.

download

Iako deluje mnogo impresivnije od stetoskopa, elektrokardiogram (EKG) je samo još jedna skupocena igračka za lekara. Još pre 20 godina urađen je izveštaj koji je otkrio da čitanje EKG varira i razlikuje se čak do 20%, zavisno od lekara do lekara koji pred sobom imaju isti nalaz i još 20% kada isti lekar čita taj nalaz u neko drugo doba dana. Doba dana, prethodna aktivnost i mnogi drugi faktori pored samog stanja srca mogu da utiču na nalaz.
U jednom slučaju, EKG je bio pozitivan u samo 25% dokazanih srčanih udara, identičan nalaz nađen je u 50%, i potpuno negativan nalaz kod ostalih ispitanika. A u drugom testiranju, pokazale su se velike abnormalnosti kod sasvim zdravih ljudi.
Pa ipak, lekari i drugo medicinsko osoblje radije će pojačati nego smanjiti upotrebu EKG kao detektora srčanih problema.
eeg_children

Kada je reč o elektroencefalogramu (EEG)izvanrednom dijagnostičkom instrumentu kada su u pitanju neki konvulzivni poremećaji ili lokalizacija tumora na mozgu, mnogi medicinari nisu svesni njegovih nedostataka. Oko 20% ljudi sa klinički utvrđenim konvulzivnim poremećajima, imali su uredan EEG nalaz! To pokazuje sumnjivu pouzdanost EEG kao sredstva beleženja moždane aktivnosti, što je dokazano kada je jedan naučnik pričvrstio diode EEG-a na glavu lutke ispunjenu limunskim želatinom, a EEG je zabeležio „život“.

Uprkos ovim očiglednim mogućnostima greške, EEG se koristi kao osnovno dijagnostičko sredstvo u određivanju da li dete ima ili nema organske teškoće u učenju, minimalno oštećenje mozga, hiperaktivnost ili dvadeset ili trideset različitih imena mogućih poremećaja, dodeljenih ovom neutvrđenom sindromu. Uprkos činjenici da svaki pedijatar neurolog kome je potreban naučni rad, ukazuje na neko značenje ovih nepravilnosti, i dalje postoji potpuno neslaganje o koristi i vezi između EEG očitavanja i dečjeg ponašanja.
Bez obzira na odsustvo naučnih dokaza o valjanosti ove metode, munjevito raste broj prodatih EEG aparata, kao i broj EEG očitavanja. Danas učitelji, lekari i roditelji, svi svesno ili nesvesno učestvuju u zaveri medikalizacije gotovo svih problema dečjeg ponašanja. Pogledajte šta se dešava kada dete dođe kući sa ceduljom od nastavnika sa pozivom roditeljima da dođu na sastanak.
Na sastanku, roditeljima se kaže da dete možda ima neki organski poremećaj u mozgu, možda je hiperaktivno ili minimalno oštećeno u razvoju. I roditeljima i detetu se savetuje da idu na EEG pregled. Onda, na osnovu EEG nalaza – koji može, ali i ne mora da bude validan – dete se stavlja na lekove kako bi pristalo na kalup ponašanja koje odgovara nastavniku.

bad doctorDo sada, ubedljivo najinvazivnije i najopasnije sredstvo dijagnostike u lekarskoj ordinaciji je rendgen aparat. Na žalost, zbog svog velikog religijskog značaja, teško da će se lekari odreći rendgena. Oni znaju da se ljudi dive sposobnosti doktora da im vidi kroz kožu, dok usredsređeno bulje u snimke i vide ono što niko ne može da vidi. Mislim da su se lekari bukvalno oduševili ovom moći i počeli da koriste rendgenske zrake na sve, od bubuljica na nosu do fetusa u utrobi majke. Mnogi akušeri i dalje insistiraju na X-zracima kada nisu sigurni u svoje prste prilikom određivanja položaja deteta – uprkos činjenici da je dečja leukemija u podrobno dokumentovanoj vezi sa prenatalnim zračenjem.

Poremećaji štitne žlezde, od kojih su mnogi kancerogeni, sada se javljaju kod hiljade ljudi koji su snimali glavu, vrat i gornji deo pluća rendgenom pre dvadeset ili trideset godina. Rak štitne žlezde može da se pojavi i posle minimalnog zračenja, manjeg od onog kada snimate zub. Naučnici su pred Kongresom posvedočili o opasnosti malih nivoa zračenja za sadašnju kao i buduću generaciju zbog genetskog nasleđa. Optužili su rendgen za nastanak šećerne bolesti, kardiovaskularnih bolesti, moždanog udara, visokog krvnog pritiska i katarakte – što je sve povezano sa starenjem. Druge studije pokazuju jasnu vezu između zračenja i raka, poremećaja krvi, kao i tumora centralnog nervnog sistema. Konzervativne procene povezuju direktno zubno i rendgensko zračenje sa oko 4.000 smrtnih slučajeva svake godine.
Što se nas tiče, ove smrti su sasvim nepotrebne, kao i druge nevolje povezane sa zračenjem. Pre četvrt veka, na klasičnim studijama medicine svi koji su strudirali mogli su da nauče da jerendgenski pregled dojki praktično neupotrebljiv. Nedavna studija pokazuje da se stvari vremenom nisu mnogo promenile. Lekari, navodno obučeni da čitaju mamograme nisu se pokazali ništa uspešnijim od onih koji nisu bili obučeni da prepoznaju na snimku rak dojke. Istraživanje od pre 30 godina je pokazalo da se oko 24% radiologa ne slaže u tumačenju jednog istog snimka grudnog koša, čak i u slučajevima uznapredovane bolesti! Čak 31% lekara je različito tumačio taj isti snimak u ponovnom čitanju! Drugo istraživanje iz 1955. pokazalo je da je 32% rendgenskih snimaka pluća sa pokazanim nepravilnostima u plućima – pogrešno. Godine 1959, 30% stručnjaka nije se slagalo sa drugim stručnjacima u čitanju snimaka, a 20% se nije složilo sa sopstvenim očitavanjima u ponovljenom tumačenju istog snimka! Studija sa Harvarda iz 1970. godine pokazala je da je razlika u čitanju snimaka među lekarima i dalje najmanje 20%. Pa opet, rendgenski zraci su i dalje svetinja za mnoge zubne i lekarske ordinacije.

TCI_mamogram_small

Stotine hiljada žena i dalje stoji u redovima za mamografiju svake godine, uprkos dobro dokumentovanim dokazima damamografija sama izaziva rak dojke u većem broju nego što ga otkriva! Ritualni godišnji pregledi, pregledi pre zapošljavanja, pre upisa u školu, i eto nastavka zdravstvenog cirkusa… Postoje i ljudi koje su lekari proglasili savršeno zdravim, ali kojima su i dalje prepisali snimanje rendgenom. Jedan čovek nam se poverio, da je prilikom odlaska na operaciju bruha, morao čak šest puta da snimi pluća. Slušajući razgovor radiologa, stekao je jasan utisak da na njemu vrše eksperimente vezane za stepene izloženosti zračenju. Istom čoveku su u lokalnoj zubnoj školi uradili 30 snimaka zuba prilikom obične zamene krunice.
Mnogi lekari brane upotrebu rendgenskih zraka na osnovu toga što pacijenti očekuju snimanje. Na ovaj izgovor, odgovaramo pitanjem, da ako su pacijenti ovisnici o snimanju, zašto vrhunski doktori ne smisle mašinu koja simulira rendgen audio-vizuelno, ali ne zrači. Time bi se izbegao ogroman broj bolesti.

dnkLaboratorijski testovi su drugi par rukava dijagnostike koja čini više zla nego koristi. Medicinski testirane laboratorije su se pokazale skandalozno netačne u izvršenim analizama. 1975. Centar za kontrolu bolesti (CDC) u svom izveštaju o stanju laboratorija širom Amerike, konstatuje da je 10 do 40% bakteriološkog testiranja nezadovoljavajuće, 30 do 50% nije prošlo jednostavne hemijske testove, 12 do 18% zabrljalo je u određivanju krvne grupe, a 20 do 30% omanulo je u testovima na hemoglobin i elektrolite.
A povrh svega, pogrešni rezultati su dobijeni u više od četvrtine svih urađenih analiza. U jednom drugom nacionalnom istraživanju, 50% laboratorija „visokog ranga“ sa licencama za rad u medicini, nije prošlo testiranje. Ogromna skala ponovljenih 25.000 analiza od strane 225 laboratorija u Nju Džersiju otkrila je da je samo 21% njih bilo sposobno da u 90% zadatog vremena dobije zadovoljavajuće rezultate. Samo je polovina laboratorija prošla test u 75% zadatog vremena.
Da biste prosto stekli neki utisak o tome šta zaista dobijate za svoje 12 milijardi dolara vredne laboratorijske analize svake godine, služi podatak da 31% laboratorija ispitanih od strane CDC nije uspelo da identifikuje običnu anemiju srpastih ćelija. Druga grupa testiranih pogrešno je odredila zaraznu mononukleozu u bar jednoj trećini slučajeva. U 10-20% testiranih laboratorija, pogrešno je identifikovana leukemija. A u 5-12% slučajeva, analize su pokazale da nešto nije u redu sa savršeno zdravim uzorcima! Naša omiljena studija je ona gde je 197 od 200 ljudi bilo „izlečeno“ samo ponavljanjem laboratorijskog testa!
Ako mislite da je ovo šokantno, imajte na umu činjenicu da Centar za kontrolu bolesti nadgleda i reguliše manje od 10% ukupnih laboratorija širom zemlje. Tako da ovi rezultati važe za najbolje od najboljih u zemlji. Za ostale, platite pa neka vam je Bog u pomoći. A plaćaćete sve više i više, jer doktori „preventivno“ naručuju sve više i više laboratorijskih analiza.
Dok god ovi testovi imaju toliki procenat netačnosti i greške, jedini način gledanja na njih je kao na sveta predskazanja ili rituale proricanja sudbine: oni zavise od ćudljivih prohteva bogova i veštine čarobnjaka – sveštenika. Čak i u slučaju kada božanstva održe svoju reč i vaši testovi budu čudesno tačni, još uvek postoji mogućnost da ih lekar pogrešno protumači. Pisala nam je jedna žena da je na poslednjem rutinskom pregledu otkrivena krv u njenoj stolici. Lekar joj je odredio još nebrojeno mnogo analiza, uključujući test radioaktivnim barijumom, koje su se sve vratile kao negativne. Iako je žena trpela bolove od ovih analiza, on joj je odredio još testova. Šest meseci kasnije, njegova dijagnoza sada oslabljenoj i izmučenoj ženi je glasila: imate suviše kiseline u stomaku!

Nastaviće se…

Literatura:

Prevare Moderne Medicine – Dr Robert Mendelson