Početna Duhovnost Televizija i dečji mozak

Televizija i dečji mozak

63
0
SHARE

televizija-i-decji-mozak

Psiholog Džejn Heli bavi se čitanjem i učenjem kod dece. Poznata su i njena naučna istraživanja vezana za uticaj televizije na dečji mozak u razvoju. Ona piše: „Naučnici smatraju da velike ‘doze’ bilo koje vrste doživljaja imaju veoma moćan, preobražavajući uticaj na razvoj mozga.”

Gotovo sve vreme, izuzev spavanja, deca provode upijajući sadržaje televizijskog programa.

Kad smo kod obrazovanja, TV program se ne može porediti sa knjigama, interaktivnim pristupom i iskustvima iz realnog života. Puko posmatranje slova i brojeva koji jure preko ekrana ne prenosi se tako dobro do onih delova mozga koji su odgovorni za mentalne procese, koncentraciju, pisanje, kritičko razmišljanje i aktivno rešavanje problema.
Kada provodimo dugo vremena pred televizijskim ekranom, to umanjuje ove značajne sposobnosti i kod odraslih i kod dece. Prekomerno gledanje televizije može dovesti do toga da se kod dece ne razviju neuralni krugovi potrebni za razvoj važnih mentalnih funkcija. Ostali delovi mozga, koji su stalno „gladni” nekih novih sadržaja, nakon pasivnog prezasićenja prestaju da postavljaju sebi nove „zahteve”.

Činjenica da danas provodimo toliko vremena pred televizijskim ekranom, ukazuje na ozbiljne posledice koje su povezane sa etičkim, socijalnim i intelektualnim razvojem našeg društva.
Nedavna studija objavljena u časopisu „Pedijatrik”, koja se bavi uticajem televizije na ljudski mozak, navodi: „Učestalo izlaganje bilo kojem stimulansu u dečjem okruženju može nasilno uticati na mentalni i emocionalni razvoj, i to tako da se bolje razvijaju određene oblasti (recimo, intelektualne navike), ali se mozak pritom lišava drugih iskustava. Izgleda da ovaj proces, koji ima uticaj kako na moždanu strukturu, tako i na njegovu funkciju, utiče na razvoj ćelija i aktivnost neurotransmitera.

Televizija je dvostruka kočnica u razvoju deteta. Nije u pitanju samo problem prekomernog izlaganja medijima koji utiču na mozak, već i to što se mnoge druge korisne aktivnosti zamenjuju satima provedenim pred televizijskim ekranom. Jednostavno rečeno, zbog televizije ne radimo mnoštvo drugih, korisnih stvari. Dimitri Hristakis, jedan od naučnika u dečjoj bolnici „Children’s Hospital and Regional Medical Center” u Sijetlu, ističe da svaki sledeći sat, koji dete predškolskog uzrasta provede pred televizijom, za deset procenata povećava rizik od razvoja poremećaja pažnje. Ovo podrazumeva poteškoće sa koncentracijom, nervozu, impulsivnost, lako zbunjivanje.

Dr Hristakis, koji ističe da televizija može prekomerno stimulisati i znatno izmeniti strukturu mozga u razvoju, dalje navodi: „Postoji cela lepeza argumenata zbog kojih deca ne bi trebalo da gledaju televiziju. Neke studije su čak ukazale na to da je gledanje televizije povezano sa gojaznošću i agresivnošću.”

Da li bismo se onda morali potpuno odreći gledanja televizije? Ne. Televizija može da bude sredstvo učenja, informisanja, zabave i odmora. Kvalitetni programi iz oblasti nauke, istorije, prirode, religije, umetnosti i ljudskih dostignuća mogu da obezbede prijatnu zabavu i probude interesovanje za nove oblasti. Kada je reč o učenju na višem nivou, ono je rezultat aktivnog mentalnog procesa koji ne može da podstakne televizija, jer je gledanje televizije pasivan doživljaj. Učenje na višem nivou bismo mogli opisati kao proces koji zahteva dobrovoljnu, a ne prisilnu pažnju, i podrazumeva aktivno razmišljanje, mentalnu sposobnost i istrajnost. Nasuprot ovome, pasivno učenje se oslanja na veoma intenzivnu vizuelnu i audio stimulaciju. Pasivno učenje izaziva reakciju u delovima mozga koji su odgovorni za primanje novih informacija, gde se pritom ulaže minimalan mentalni napor i ne vrši gotovo nikakvo moralno vrednovanje.

Odlomak iz knjige: Vicki Griffin et al. Cesta ke svobodě. Praha: Advent-Orion, 2011.