Igranje igre “okrivljavanja”

osecaj-krivice

Kako preuzimanje krivice na sebe i okrivljavanje drugih mogu da povrede i nas same i ljude oko nas, i kako ih izbeći.

Preuzimanje krivice na sebe znači stopostotni rezultat nekog lošeg ishoda pripisati sebi zato što ste možda imali samo neku malu ulogu u tome. Na primer, kako bi izgledalo kad biste recimo sebe okrivljavali za Veliku krizu 1929. godine zato što ste glasali za predsednika koji je dobio izbore 1928. godine. Ta katastrofa se svakako nije dogodila samo zbog toga što niste bili dovoljno mudri da sagledate celu sliku i što ste glasali za pogrešnog čoveka. Postojalo je tu i mnoštvo drugih činilaca koji su tome doprineli.

Prihvatanje krivice na sebe može povremeno da poprimi tako ekstreman oblik da preovlađujuće negativne misli ometaju čoveka u ostvarenju svakodnevnih ciljeva i odgovornosti. Ti “besmisleni argumenti” koje takav čovek koristi mogu ili ne moraju imati veze sa istinom, ali postaju potpuno nebitni kada jednom izvučete pouku iz događaja iz prošlosti. Kad razmatrate protekle događaje i kad su vam misli pune izjava tipa “da sam samo”, tada ne možete da napredujete i da se usredsređujete na značajnije životne pojedinosti. Entoni je dopustio besmislenim argumentima i samooptužujućim mislima da negativno utiču na život čak iako nije bilo načina da bilo šta promeni u vezi sa događajem iz prošlosti. Njegova energija bi bila mnogo bolje bolje utrošena na trenutna životna opterećenja i njegovu sadašnju situaciju. Jedini dobar razlog za razmatranje prošlosti bio bi da nešto nauči iz nje.

Prihvatanje krivice isto tako komentare, pitanja i ponašanja drugih tumači kao napade na sopstveno samopouzdanje.1 Kad čak i dobronamerne komentare shvatate kao napad, počinjete da zauzimate odbrambeni stav. Na primer, ako vas neko upita gde ste nabavili svoj teniski reket, mogući su potpuno različiti odgovori. Prirodan i bezazlen: “Kupio sam ga u prodavnici sportske opreme”, ali i: “Šta mislite – da sam ga negde ukrao?” Prvi odgovor nije nimalo preteći i predstavlja jednostavan odgovor na nedužno pitanje. Drugi je odgovor odbrambeni i snažno optužuje onoga koji pita i brzo može da preraste u svađu ako se druga strana u tom razgovoru podjednako ratoborno postavi.

Osoba može da postane do te mere samozaštitnička u svom ophođenju da odbija svaki konstruktivni kriticizam koji bi joj bio značajan da je htela da ga čuje.148 Iako izvesni nivoi personalizacije mogu biti zdravi za primanje konstruktivnog kriticizma, kad on krene krivim putem, prouzrokuje nepotrebne poteškoće i poraz. Neke uobičajene zamke u koje upadaju igrači igre “okrivljavanja” su:

Krivica koja postaje loša

Kada igraju igru “okrivljavanja”, ljudi mogu:

  • da okrivljuju sebe zbog pojedinosti koje nisu mogli da izbegnu, ili nisu potpuno zbog njih odgovorni.
  • da okrivljuju druge za pojedinosti za koje su i sami delimično odgovorni.
  • da tumače komentare, pitanja i ponašanje drugih kao napad na svoje sopstveno samopoštovanje.
  • da odbace i zanemare konstruktivni kriticizam koji bi im bio od značaja da su ga čuli.
  • da prave pretpostavke u vezi onoga što drugi ljudi misle.

Greška izjednačenih mogućnosti

Ova igra samooptuživanja i okrivljavanja može svakome da se dogodi. Savršeno je moguće da jedna osećajna osoba bude potpuno objektivna u vezi sa nekim pojedinostima, a do krajnosti subjektivna u vezi drugih. Iako neki možda pretpostavljaju da su žene sklonije okrivljavanju od muškaraca, oba pola muči krivica. Izgleda da niko nije imun na optuživanje bilo sebe bilo drugih.

U svetu često prepunom izazova, mi učimo da svoju spremnost na delovanje uvek podignemo na najviši stepen kad srećemo takmace i neprijatelje kako bismo se sami odbranili od njih. Pa ipak, neki mogu biti veoma strogi prema sebi. Bilo da to priznaju ili ne, mnogi veoma dobro zapažaju i prate da li su prihvaćeni od drugih, kako na druge deluju i da li ti drugi odobravaju njihove postupke .

Preuzeto iz knjige „Izgubljena umetnost razmišljanja“, dr Nila Nidlija

Ovaj članak je objavljen u kategoriji Duhovnost.

Ostavite odgovor