Neuravnoteženo sagledavanje sopstvene vrednosti

egoizam

Egoizam ili prenaduvan osećaj ponosa

Važan oblik preuveličavanja preko koga se često olako prelazi jeste egoizam ili prenaduvan osećaj ponosa. Oni koji previše razvijaju svoju samouverenost možda se osećaju sjajno, ali im se velikom brzinom približavaju ogromni problemi. Osećanjima manje vrednosti često prethodi naduvani osećaj ponosa. Ovakva osećanja ne bi nikada mogla da se razviju bez kognitivnog iskrivljenja preuveličavanja sopstvenog značaja. Viljem Bekus, klinički psiholog koji je koristio kognitivno – bihejvioralnu terapiju, bio je takođe i luteranski sveštenik. Napisao je knjigu Ono što vam vaš savetnik nikada nije rekao: sedam grehova koji vode ka mentalnoj bolesti (What your Counselor Never Told You: The Seven Sins that Lead to Mental Illness). Prvi greh o kome se raspravlja je ponos. Knjiga daje i test koji može da vam pomogne u određivanju da li je potrebno da se bavite ovim problemom.

Pokazatelji naduvanog ponosa

  •  pokušaji da budete primećeni
  •  žudnja za pažnjom
  •  želja za primanjem komplimenata
  •  potreba da se bude važan
  •  preziranje misli da o potčinjenosti
  •  odbijanje pomisli da se prizna pogreška
  •  izraženi čvrsti stavovi
  •  spremnost za raspravu
  • traženje da uvek bude po vašem
  •  želja da kontrolišete druge
  •  paradiranje svojim ličnim pravima
  •  odbijanje saveta
  •  često kritikovanje sa povređenošću na kritiku drugih
  •  smatranje da posedujete sposobnosti koje nemate

 Sagledavanje sebe: osnovni pojmovi

Dok u mnogim slučajevima preuveličavanja ili minimiziranja izviru iz neuravnoteženog sagledavanja drugih ili sveta oko sebe, ponekad na iskrivljen način sagledavamo i same sebe. Samouverenost – reč prilično korišćena u ovoj zemlji (SAD) – zapravo je jedan od nezdravih oblika ponosa. Slede neke od definicija koje pomažu da se razjasne pojmovi na ovom području:

Samovrednost: vrednost koju ima svako ljudsko biće.

Samopoštovanje: stepen do koga neka osoba poštuje samu sebe – čak i kad se susreće sa neizbežnim neuspesima u životu. Zdravo samopoštovanje ne utiče na to kako neka osoba vrednuje sebe u odnosu na druge.

Samopouzdanje: ponos ili mera čovekovog verovanja u sopstvenu vrednost, omiljenost i sposobnost, posebno ako se poredi sa drugima. (Neke studije o samopouzdanju govore o “samovrednovanju” kao sinonimu samopouzdanja, čineći tako rezultate ponekad zbunjujućim.)

Dok je svima nama potreban zdrav smisao za samovrednovanje, neuravnotežen nivo samopouzdanja često vodi ka lošem ponašanju. Iako je savremena kultura mnoge probleme našeg društva pripisala “slabom samopouzdanju”, nekoliko uobičajenih verovanja o samopouzdanju nisu ništa drugo do mitovi. Studije koje je sprovodio Nikolas Emler, socijalni psiholog, pokazale su da ljudi koji imaju visoko mišljenje o sebi predstavljaju daleko veću pretnju drugima od ljudi sa slabim samopouzdanjem.

Studije su pokazale i da ljudi sa visokim samopuzdanjem više od ostalih imaju rasističke stavove, odbacuju društveni pritisak odraslih i svojih vršnjaka i upuštaju se u psihološki rizične aktivnosti kao što je vožnja pod uticajem alkohola ili prebrza vožnja. Očigledno, ljudi koji suviše dobro misle o sebi skloni su da svojom nesmotrenošću ili popriličnom neljubaznošću povrede druge ljude.

Pobornici izgradnje jakog samopouzdanja često kao uzročni činilac mnogih bolesti društva navode slabo samopouzdanje. Međutim, jedno istraživanje je pokazalo da slabo samopouzdanje nije činilac rizika za delikvenciju, nasilje, upotrebu droga i alkohola, loš uspeh u školi ili rasizam. Slab osećaj sopstvene vrednosti jeste činilac rizika za depresiju, tinejdžersku trudnoću, poremećaje u ishrani i zlostavljanje od strane nasilnika.

Uprkos potrebi za povećanjem samopouzdanja, širom sveta rasprostranjeno verovanje u moć izlečenja svega i svačega podizanjem samopouzdanja stvorilo je ogromno tržište za neprimerene priručnike za samopomoć i vaspitne programe. Posebno je država Kalifornija uložila značajna sredstva u pokušaj da podigne samopouzdanje svojih građana. Nažalost, svi takvi napori za podizanje samopouzdanja nisu ništa više nego psihoterapeutski ekvivalent “zmijskog ulja”.

Minimiziranje sopstvene vrednosti

Neki ljudi su stroži prema sebi od bilo koga drugog u svom životu. Mi imamo težnju da sudimo sebi na osnovu svog ličnog identiteta, porodičnih odnosa, akademskih postignuća, uspeha u društvu, osećaja bezbednosti, pa čak i izgleda svog tela. Dok su neki najstrožiji kritičari sami sebi, samoprezir je retko koristan. Kao što je objašnjeno u nastavku teksta, ako možete da uradite bilo šta pozitivno za bilo koga na svetu, vi niste bezvredni!

 

Nisam bezvredan zato što:

  •  doprinosim nečim dobrobiti drugih.
  •  ono što radim može da ima pozitivno delovanje.
  •  to što sam živ čini razliku bar jednoj osobi (a ta osoba mogu biti ja).
  •  pružanje ljubavi, razumevanje drugih, drugarstvo, ohrabrivanje, druželjubivost, savetovanje ili tešenje znače nešto.
  •  mogu da poštujem svoje mišljenje i inteligenciju. (Ako me još i drugi poštuju, to je znatan bonus.)
  •  imam samopoštovanje i dostojanstvo.
  •  mogu da doprinesem izdržavanju porodica svojih zaposlenih.
  •  dajem sve od sebe da svojim mušterijama i prodavcima pomognem svojom produktivnošću i kreativnošću.
  •  moje prisustvo u ovom miljeu drugima čini razliku.

Ljudima koji mrze sami sebe lako je da mrze i druge, naročito one koji su im unizili ponos. Kao grešna ljudska bića, svi smo mi sposobni za postupke koji prouzrokuju krivicu ili stid. Dok neka dela zaslužuju ovaj odgovor, druga ih ne zaslužuju. Problem za većinu je da ih razlikuju.

I dok krivica često može biti zdrava, za nju je poznato da je korisna samo kad vodi ka promeni. Stid koji nam se utiskuje u psihu, i ne možemo da ga se oslobodimo, ne samo što je beskoristan, već je i gori od toga. Neki ljudi su usvojili osećaj stida još od ranog detinjstva. Oni smatraju da su bezvredni i da zaslužuju kaznu. Ovako duboko usađena krivica može čak da porazi i samu sposobnost vođenja razumnog života. Oproštenjem darovanim na krstu, hrišćanstvo nudi veoma delotvorna i održiva rešenja za izazove krivice i slabog samovrednovanja. Ogromna žrtva koja je učinjena na krstu predstavlja potvrdu suštinske vrednosti svakog ljudskog bića.

Oni koji prihvataju ovaj dar ne treba da omalovažavaju druge, pa čak ni da se porede sa drugima kako bi izgradili sopstveno samovrednovanje. Suštinska bezgranična vrednost svakog ljudskog bića ih uverava u njihovu ličnu samovrednost, ostavljajući im prostora da vode računa o tradicionalnom nalogu da je “bolje poštovati druge nego sebe” bez straha da će izgubiti svoj ugled.

Kad prihvatite činjenicu da imate bezgraničnu vrednost i učinite je delom sopstvenog razmišljanja, to shvatanje će imati pozitivan uticaj na vaš osećaj samovrednovanja, a razumevanje da i sva druga ljudska bića imaju bezgraničnu vrednost izravnava teren za život. Zato je pogrešno objašnjenje samopouzdanja kao da znači kako ste suštinski vredniji od drugih ljudi. Bezgranična vrednost vas kao ljudskog bića jednostavno ne može biti veća od bezgranične vrednosti drugog ljudskog bića.

Strategije za uspeh

Smirivati svoje opise situacije, preoblikovati ih, pažljivo birati da reagujete mirno i krotiti svoj gnev predstavljaju delotvorne pristupe postizanju uspeha nad neuravnoteženim sagledavanjem okolnosti u spoljašnjem svetu. Kad dođe do smanjivanja sopstvenog samovrednovanja ili preuveličavanja, podjednako je važno izbeći koliko osećanja bezvrednosti i samooptuživanje (npr. minimiziranjem sopstvene vrednosti) toliko i “jarak” sa suprotne strane puta (preuveličavanjem samopouzdanja i sopstvene vrednosti). Jedino razvojem zdravog osećaja samovrednovanja, zajedno sa uvažavanjem i poštovanjem vrednosti drugih bićete istinski u stanju da “uravnotežite svoje sagledavanje sebe i sveta oko sebe”.

Preuzeto iz knjige „Izgubljena umetnost razmišljanja“, dr Nila Nidlija

Ovaj članak je objavljen u kategoriji Duhovnost.

Ostavite odgovor